Светски економски форум (WEF), сваке године, још од 2016., објављује извештај „Future of Jobs“ - студију о променама, трендовима и изазовима у домену послова и компетенцијама запослених данас и у блиској будућности. Методологија студије се ослања највише на анкетирање компанија широм света, водећи рачуна да буду заступљени сви сектори, географски региони и економије различитог степена развитка. У најновијем издању, у одељку о способностима – онима за којима (услед 4. индустријске револуције) потражња расте, односно опада, дат је списак 15 најзначајнијих компетенција, заједничких за све секторе, тј. делатности, које ће бити најцењеније за непуних пет година (исто то дато је и одвојено, по секторима, али су одступања од збирног списка минимална):
Top 15 skills for 2025
1 Analytical thinking and innovation (Аналитичко мишљење и иновација)
2 Active learning and learning strategies (Активно учење и стратегије учења)
3 Complex problem-solving (Решавање сложених проблема)
4 Critical thinking and analysis (Критичко мишљење и анализа)
5 Creativity, originality and initiative (Креативност, оригиналност и иницијатива)
6 Leadership and social influence (Вођство/лидерство и друштвени утицај)
7 Technology use, monitoring and control (Коришћење, праћење и контрола технологија)
8 Technology design and programming (Дизајн технологија и програмирање)
9 Resilience, stress tolerance and flexibility (Отпорност и толеранција на стрес и флексибилност)
10 Reasoning, problem-solving and ideation (Резоновање/Закључивање, решавање проблема и способност апстрактног мишљења – формирања идеја и концепата)
11 Emotional intelligence (Емоционална интелигенција)
12 Troubleshooting and user experience (Решавање проблема корисника и унапређење корисничког искуства)
13 Service orientation (Оријентисаност ка услужности – способност и мотивација да се предвиде и задовоље потребе других, чак и пре него што су оне исказане)
14 Systems analysis and evaluation (Анализа и евалуација система)
15 Persuasion and negotiation (Наговарање и преговарање)
*Извор: "Future of Jobs Survey 2020, World Economic Forum."
Чак и летимични поглед на овај списак наводи нас на реакцију да му се не може много замерити – довољно је да помислимо на стварност око себе и све то нам изгледа потпуно логично. Узмимо још у обзир да је врло близу дан кад ћемо од вештачке интелигенције, повезане на светску мрежу информација и сензора, моћи
да добијемо одговор на било које питање, било кад, било где. Уместо наше способности да дајемо исправне одговоре, много ће бити важније умеће да поставимо права питања.
Питао сам своје ђаке два питања – 1. Да ли мислите да ове способности могу да се развијају на вашем (средњошколском) узрасту? и 2. Имате ли утисак да на развоју (бар неких од) тих способности радите у школи? - Можете претпоставити одговоре – на прво питање је било ДА, на друго НЕ (осим спорадично).
Колико год наставничка професија била деградирана у друштву, још увек имамо велики број креативних и посвећених наставника који су и те како способни да осмисле и створе окружење, наставу, захтеве, тако да подстакну и подрже развој ових способности. Не бих рекао да је у наставницима примарни извор овог несклада.
Највећи извор проблема је на другој страни. Ђаци пре свега уче оно што се оцењује и највише труда и времена посвећују томе. Гимназијалац у другом разреду има 18 предмета (19 на друштвено-језичком смеру) и за 185 дана школске године треба да добије бар 112 оцена – преко три оцене сваке недеље! С друге стране, наставник, са нпр. два часа недељно и преко 30 ђака у одељењу, мора да дâ и до четири оцене на сваком часу. Притом, ултимативни захтев код таквог оцењивања је да оно буде објективно. У таквим условима, чак и највећим ентузијастима међу наставницима не преостаје много, осим да оцењивање ограниче на најниже нивое знања – меморисање и, у најбољем случају разумевање. Иако можда неки захтеви и активности, као нпр. решавање задатака из физике или хемије или примери из граматике, могу да нас наведу на помисао да је посреди примена знања – довољно је само погледати дефиницију нивоа примене – изричито се односи на примену знања на новим, непознатим проблемима и ситуацијама. (Наставник који би то тражио од ученика на усменој или писменој провери знања, могао би да очекује да буде позван на одговорност што даје задатке какви нису рађени на часу!)
Слика: Нивои знања (когнитивни домен) у Блумовој таксономији. Поред овог, важни су и афективни (емоције, вредности и ставови) и психо-моторни (опажање, реакције, моторика...) домен компетенција, за које такође постоје одговарајући хијерархијски нивои. (извор слике: Vanderbilt University Center for Teaching)
Није спорно је да је достизање виших нивоа знања немогуће без савладавања нижих. Али управо ти виши нивои, како когнитивних, тако и афективних и психо-моторних способности, су у директној вези са „способностима за 21. век“, које су набројане у поменутој студији WEF-a! Несумњиво је и да је мерење постигнућа ученика, али и наставника и школа важно, како би се систем унапређивао. Ипак, „колатерална штета“ тог мерења је да се огромна количина времена, енергије и ресурса троши на то да ученици достигну ниво знања, на коме су већ сад машине боље од људи... Чак и таква, та знања су фрагментисана, краткотрајна и неупотребљива. У најкраћем – инсистирајући на квантификацији тј. објективном мерењу постигнућа ученика, али и укупних перформанси самог система, школа озбиљно подбацује тј. не пружа оно што би морала у смислу припреме за живот и рад у садашњости и будућности. (Можда је смела идеја и свакако сам далеко од експерта, али чисто као лаик да приметим, онако са стране – чини ми се да и данашње корпорације имају унеколико сличан проблем – некад превише инсистирају на мерљивим индикаторима (KPI), чиме у значајној мери суштински сузбијају креативност и иновативност тј. адаптибилност у променљивом окружењу...)
Има ли на видику решења за ову замку у коју нам склизнуло образовање? Захтеви
новог доба су неумољиви – трансформација друштва и економије које доноси 4. индустријска револуција су очигледни – образовање мора оспособити младе за неки потпуно другачији свет.
Усудићу се да тврдим да је проблем, парадоксално, истовремено и део решења. Само морамо променити перспективу. Решење нам ја све време пред очима, али га можда, бар до сад, нисмо јасно видели.
Тренутна (надам се протекла) пандемија и нагли прелазак у онлајн окружење су научили чак и најконзервативније да је технологија моћан алат у образовању (Learning Management Systems, Intelligent Tutoring/Teaching Systems, AR/VR, АI, NLP…). Али нам је сасвим јасно и то да онлајн настава и други облици наставе и учења подржане технологијом не могу да замене живу наставу и преузму или умање улогу доброг наставника.
Као и у другим секторима данас,па и у претходним индустријским револуцијама, тако и у случају ове четврте револуције у образовању – пре или касније, схватићемо то што је очигледно – одговор је у редефинисању улога и новој синергији човека и технологије. Савремене технологије (LMS, ITS, AR, VR, AI, NLP…) повећаће ефикасност и растеретити наставника у послу на изградњи и оцењивању нижих нивоа знања (меморисању и разумевању чињеница, механизама, концепата, теорија, модела...). Тиме ће се ослободити доминантно људски капацитети наставника, да се усредсреде на развој доминантно људских компетенција ђака!
Ако то представимо на Блумовој пирамиди – технологија ће „преузети бригу“ о прва два нивоа, ослобађајући наставника да се – креативно - бави онима изнад.
Времена за ову трансформацију понестаје. Данашњи ђаци ће, практично од почетка свог радног века, живети и радити у свету где ће им управо те људске компетенције бити кључне. Сваку годину коју им утрошимо на пуко стицање способности где их машине већ данас могу заменити, отимамо им од будућности. Такође, и компаније су у проблему, јер је све осетнији јаз између њихових потреба и доступности људи с компетенцијама примереним новим околностима и моделима пословања.
Јесмо ли свесни неопходности и хитности промене парадигме? Јесмо ли спремни за овакву трансформацију? Ко ће је погурати и како ће се она дешавати?
Наставак у неком од наредних постова...
Comentários