Годинама гледам сјајну и паметну децу како проводе по шест и више сати у школи, прилично демотивисани, некако много пасивни. Понекад, кад ме ухвати "неиздрж" и кад више не могу да игноришем то што никако да се побуне против машине која им једе време, питам, најпростије (покушавајући да испровоцирам неко освешћење):
- Зашто ви уопште долазите у школу?!? Средња школа није обавезна... - Па да добијемо оцене. (одговор једнодушан, увек исти, као из топа, у тону као да је то потпуно нормално и неизбежно)
- А шта ће вам оцене?
- За просек. А то нам треба за упис на факултет.
Џаба ту мој аргумент да једна оцена (нпр. 5 уместо 4) - из једног предмета на крају разреда, кад дође време за упис на факултет - вреди око 0,13 поена. А један или више поена на пријемном се губе врло лако...
У школи се скоро све претворило само у оцењивање. Толико да ђаци буквално не стижу да уче редовно, него само за писмене, контролне и одговарање и то до три дана пред проверу. Нема ту трајног, повезаног и употребљивог знања.
Ретки су они гимназијалци, без обзира на успех (оцене), који имају неку визију будућности света, па и сопствене улоге у њему, ради које имају идеју зашто би студирали баш одређени факултет. Углавном се логика усмеравања своди на врло ограничене информације и закључивање по моделу - то је "ин" то се сад тражи, "иду ми добро ти предмети, а то се полаже на пријемном на том факултету", или нешто из репертоара - "нема незапослених на бироу с тим факултетом", уз честу опцију у стилу Балашевићеве песме "Утицај рођака на мој животни пут".
Некоме је, пре више година, пало на памет да школе уреди по псеудо-корпоративном моделу. Централна активност је мерење "перформанси" система - оцењивање и процењивање. Да се разумемо - апсолутно подржавам све што је добронамерно и усмерено ка подизању квалитета наставе и учења. Ипак, ту постоји један велики, системски, доста сложен проблем...
Такозване компетенције за 21. век, а то су оне у којима машине неће још дуго претећи и заменити људе, не могу се уопште лако измерити, проценити нити објективно оценити. Тешко да, као наставник, могу некоме дати тројку за слабо показану емпатију или двојку за то што није повезао градиво биологије с градивом информатике и то применио у креативном решавању неког проблема.
А ђаци к'o ђаци - уче највише оно што ће се оцењивати. Систем к'о систем - у свом средишту има објективност. Оцењивања. Проблем је само што то, што се може објективно (пр)оценити, по својој природи се може алгоритмизовати, превести у рецептуре или бар дати вештачкој интелигенцији да сама изнађе оптимално решење. Можда изгледа сурово, али висок проценат свега на шта наша деце троше време, снагу и мотивацију - управо су оне ствари у којима су машине већ данас боље од људи.
Помало сам већ изгубио вољу да ово предочавам људима блиским себи по годинама. А кад то све испричам својим ђацима - чини ми се да имају онај "па да!" осећај - оно кад неко вербализује нешто што интуитивно већ дуго знате и осећате. Онда, као по правилу, бар неко обесхрабрено прокоментарише - "Кажите Ви то мојим родитељима."
А родитељима није лако и нису они криви. И моја деца су сад управо у том узрасту. У време нашег школовања (ту сам негде, генерација с родитељима својих ђака), веза између тога што се ради у школи и стварног света, будућих занимања и послова, била је много јача. Постојала је разложна корелација између оцена у школи и степена припремљености за будући успех у послу.
Школа је остала где је и била пре тридесетак година. А свет, наш свакодневни живот и посао, мењају се са неслућеним убрзањем.
Питање свих питања је сад - Како да припремимо своју децу за свет, живот и послове за које не знамо какви ће бити?